Отворена наука на Универзитету у Београду

Open access

Отворена наука је покрет који има за циљ промовисање и остваривање слободног приступа научном знању, подацима и резултатима научних истраживања, првенствено оних који се финансирају буџетским средствима. Отворена наука се најчешће повезује са отвореним приступом публикацијама, али је сам појам много шири и обухвата већи број принципа, као што су отворени подаци, отворено рецензирање, отворена методологија и отворени код. Покрет за отворени приступ настао је као реакција на апсурдну ситуацију да до резултата истраживања, која су спроведена буџетским средствима, не могу без великих трошкова да дођу ни порески обвезници, а ни сами аутори, јер су ауторска права морали приликом објављивања да пренесу на издаваче, који су најчешће високопрофитне мултинационалне корпорације.

Отворени приступ научном знању је препознат и на националном нивоу, усвајањем Платформе за отворену науку (српски ,енглески) Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије у јулу 2018.године.

Испуњавајући обавезе из Платформе за отворену науку МПНТР, Универзитет у Београду у марту 2019. године усваја своју институционалну Платформу за отворену науку (српски ,енглески). Овом платформом представљене су користи од отворене науке за истраживаче и за Универзитет у Београду, појашњено је шта практично значи примена начела отворене науке за истраживаче и указано је на то које су конкретне обавезе истраживача и какве праксе се препоручују. Такође, наведено је какви кораци су већ учињени на Универзитету у Београду ка афирмацији начела отворене науке и који су даљи задаци у суочавању с тешкоћама и препрекама на путу пуног усвајања културе отворене науке.

Корисне информације о начелима отворене науке и њиховој примени могу се наћи на Националном порталу отворене науке.

Отворени приступ (Open Access – OA) подразумева:

  • слободан, непосредан и сталан online приступ пуном тексту;
  • дозвољену неограничену дистрибуцију и коришћење;
  • признавање ауторства свим истраживачима;
  • постављање радова у дигиталне репозиторијуме установа или у посебне репозиторијуме за поједине научне области.

Отворени приступ не значи објављивање без контроле квалитета (рецензије).

Аутори који желе да објављују у режиму отвореног приступа имају два „пута“:

  • „зелени“, који подразумева постављање рецензиране верзије дела у дигитални репозиторијум са слободним приступом, уз дозволу издавача којем је аутор пре објављивања пренео права;
  • „златни“, који подразумева објављивање у свима бесплатно доступним електронским часописима или књигама, а трошкове припреме за објављивање сносе аутори или установе.
  • „платинасти“, који који подразумева модел научног издаваштва који не наплаћује ни претплату ни накнаду од аутора. Трошкови публиковања су покривени другим средствима (донације, субвенције, грантови). Већина научних часописа у Србији се објављује у режиму платинастог отвореног приступа

Берлинска декларација

Будимпештанску иницијативу, као један од озбиљнијих почетних корака према дефинисању стандарда примене режима отвореног приступа, следила је Берлинска декларација о отвореном приступу научном знању из 2003. године, која одлучно промовише интернет као инструмент глобалног ширења знања. Потписници Берлинске декларације су водећи светски универзитети, научне установе и фондације.

Универзитет у Београду подржава начело отвореног приступа, описано у Берлинској декларацији, чиме се придружује великом броју универзитета и научних установа у свету које подржавају тежњу да се резултати научноистраживачког рада учине бесплатно доступним читавој научној заједници. На освноу одлуке Сената Универзитета у Београду, ректор је 11. новембра 2011. године потписао Берлинску декларацију (енглески, српски), чиме је наш универзитет званично приступио Берлинском процесу.

У складу са овом одлуком, Универзитет у Београду успоставио је свој Дигитални репозиторијум са отвореним приступом у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“ и препоручио својим наставницима, истраживачима, сарадницима и студентима да када год је то могуће објављују своје радове у часописима са отвореним приступом или у часописима који омогућавају задржавање права да дигиталну копију рада после процеса рецензирања поставе у овај архив или сличне институционалне архиве. Линковање материјала у репозиторијуму и материјала на универзитетској или факултетским web-страницама је пожељна и препоручљива пракса.

Видљивост резултата

Отворени приступ повећава видљивост резултата истраживања, утиче на њихову већу цитираност, па стога и на научну репутацију аутора и установа. Годишње се публикује најмање 120.000 чланака у отвореном приступу, било у ОА или у хибридним часописима. Две трећине часописа и три четвртине радова објављених у отвореном приступу су из области природних, медицинских и техничких наука. Дванаест највећих издавача, којима припада 8100 часописа, дозвољавају да се чланак, на захтев и уз наплату од аутора, објави у отвореном приступу у око 2000 часописа. Истраживања показују да публикације у отвореном приступу имају око 18% више цитирања у односу на просек. Већина издавача дозвољава да се препринт после рецензирања постави у неки дигитални репозиторијум. SHERPA/RoMEO је сервис који приказује политике ауторских права и отвореног публиковања за научне часописе.

Радови објављени у отвореном приступу видљивији су у Google scholar.

Централни каталог дигиталних извора на интернету садржи линкове 50 милиона радова – књига, чланака, аудио и видео записа, теза, табела, података, итд.

Репозиторијуми

Дигитални репозиторијум је систем електронских сервиса који омогућавају архивирање, трајно чување, јавну презентацију и дисеминацију различитих врста научних резултата. Основу система чини дигитална база интегралних докумената који представљају резултате научног рада (монографије, чланци у чаописима, поглавља у тематским зборницима, примарни подаци, аудио и видео материјали итд.) и библиографских метаподатака који их описују. Метаподаци су јавно доступни, а приступ интегралним документима може бити ограничен због ауторских права или других законских ограничења. Детаљан преглед институционалних и кросинституционалних репозиторијума се налази у ROAR (Registry of Open Access Repositories).

Дигитални репозиторијум Универзитета у Београду – PHAIDRA, успостављен у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“, намењен је похрањивању, индексирању и коришћењу дигиталних објеката насталих као резултат рада наставника, истраживача и сарадника Универзитета у Београду.

Систем омогућава да аутори сами архивирају своје публиковане или непубликоване радове и друге дигиталне објекте, и да их заштите неком од лиценци Креативне заједнице (Creative Commons).

На Универзитету у Београду тренутно постоји осам институционалних репозиторијума.

Најпознатији тематски репозиторијуми су:

Поред тематских постоје и општи репозиторијуми у којима се могу похранити публикације из свих научних дисциплина, попут Zenodo репозиторијума.

Докторске дисертације

Систем Е-тезе Универзитета у Београду је део репозиторијума PHAIDRA покренут 2012.године који је намењен похрањивању, претраживању и коришћењу докторских дисертација одбрањених на Универзитету у Београду.

Национални репозиторијум докторских дисертација - НаРДУС је установљен на основу Закона о изменама и допунама Закона о високом образовању донетог септембра 2014. године. Сваки универзитет је дужан да основне податке о дисертацији, као и дисертацију и извештај комисије у пуном тексту, достави у НаРДуС као централни репозиторијум и то у року од три месеца од одбране дисертације.

Европски пројекат DART обухвата електронске дисертације одбрањене на европским универзитетима, доступне у пуном тексту. Дигитализоване дисертације се чувају у репозиторијумима универзитета, а метаподаци се претражују преко портала DART-Europe.

EThOS – Electronic Theses online service је портал при Британској националној библиотеци који садржи линкове више од 500.000 дигитализованих теза одбрањених у Великој Британији.

Отворени подаци

Један од основних принципа отворене науке је размена примарних истраживачких података с другим истраживачима. Размена истраживачких података представља ефикасну и одговорну употребу јавног новца који се улаже у истраживања и омогућује истраживачима адекватну размену актуелних научних информација. Могуће добити од дељења примарних истраживачких података података су омогућавање одговора на нова истраживачка питања на основу постојећих података, промовисање сарадње између различитих истраживачких тимова и различитих научних дисциплина, размена знања о најбољим методама за прикупљање података и пратећим анализама, обезбеђивање адекватног третмана прикупљених података, уз њихово јасно спецификовање и описивање, независна провера добијених резултата истраживања и развој и тестирање нових истраживачких метода.

Примарни истраживачки подаци деле се с другим истраживачима најчешће из два разлога:
а) Провера и верификација анализе података (провера репликабилности резултата истраживања)
б) Употреба података у новим истраживањима.

Адекватна припрема истраживачких података за поновну употребу претпоставља да су подаци приступачни, доступни, интероперабилни и вишекратни. Ови захтеви су познати као FAIR принципи за третман истраживачких података.